Razgovarao: Slobodan CUPARIĆ

Mladi Kragujevčanin Mladen Filipović odnedavno je predsednik Omladinske mreže G17 plus, ili „prvi čovek” portijskog podmlatka ove stranke za celu Srbiju. To poverenje ukazano mu je na Izbornoj skupštini mladih G17 koja je održana u Nišu.
Zato smo ga prvo pitali – znači li to da će uskoro otići u Beograd?
 
To me svi pitaju, ali kada sam se kandidovao za predsednika Omladinske mreže, moj stav bio je da nikada neću otići iz Kragujevca – bez obzira što je Beograd mesto gde je najviše informacija neophodnih za rad. S obzirom na to da imam dobru ekipu saradnika, mislim da nije neophodno da idem u prestonicu.
Uz to, mi smo stranka koja se bavi suštinskom decentralizacijom i s ponosom mogu da kažem da do sada nijedan predsednik Omladinske mreže G17 plus nije bio iz Beograda. Moj prethodnik je bio iz Knjaževca, a predsednica pre njega iz Novog Sada.

Kako ste uspeli da se probijete, pošto ste, svakako, imali ozbiljnu konkurenciju među beogradskim „junošama”?

Dobro je za svaku organizaciju da postoji konkurencija. Ona me uvek dodatno motiviše, jer samo iz nje može izaći kvalitet. Kada sam se kandidovao za ovo mesto sredinom prošle godine, veliki broj mladih ljudi s kojima sarađujem podržao je moju kandidaturu, a na Izbornoj skupštini nisam imao protivkandidata.

Koji je vaš prvi zadatak na novoj funkciji?

Mi sada imamo vrlo ozbiljan omladinski program  i to je, zapravo, jedini pravi omladinski program u Srbiji, koji smo realizovali u prethodnom periodu. U ovu godinu ulazimo s njegovom nadgradnjom. Ono što nam je bilo osnova kada smo ga pisali 2007. godine je veća participacija mladih u društvu, jer mi moramo da budemo uključeni na svakom nivou odlučivanja kako bismo mogli nešto da doprinesemo ovom društvu, a ne da čekamo da neko za nas nešto uradi.

Da li se i šta promenilo na ličnom i na profesionalnom planu otkako ste izabrani za predsednika Omladinske mreže G17 plus?

Promenilo se dosta toga. Nemam više slobodnog vremena, stalno se putuje po terenu... Čitava Srbija je pod mojom ingerencijom – kad govorim o Omladinskoj mreži . Iskreno se nadam da će to dati rezultata za buduće aktivnosti naše stranke. Nadam se, a to mi je i cilj, da mladi od toga imaju koristi .

Tvrdite da je Omladinska mreža najorganizovanija politička organizacija mladih u Srbiji. Niste li pristrasni?

Nije to moj subjektivni stav, niti mojih saradnika, već sam to više puta mogao da čujem od kolega iz drugih političkih organizacija. Najbolji primer za to je 18. decembar 2009. godine, kada smo uspeli da izvedemo preko dve hiljade omladinaca, na minus deset stepeni, da organizuju akciju „Evropa – moje parče sveta”, u preko 50 gradova Srbije. Verujte mi da to nijedna omladinska politička organizacija u Srbiji ne može da uradi.
Drugo, kad govorimo o kvalitetu omladinaca G17 plus, moramo napomenuti da je on veoma bitan element u društvu. U Kragujevcu, na primer, mi imamo tri odbornika u gradskom parlamentu iz redova Omladinske mreže G17 plus, a na teritoriji cele Srbije imamo oko 100 odbornika i članova opštinskih i gradskih veća. Nije li to velika snaga?
 
Koji su najveći problemi srpske omladine danas i jesu li oni rešivi?

Obrazovni sistem je veliki problem i on mora da se prilagodi potrebama društva. Jer, samo ako školujemo mlade ljude za potrebe koje su neophodne, možemo imati kompaktno društvo. Zapošljavanje mladih, takođe, je veliki problem. Mislim da smo merama Vlade uspeli da ga ublažimo. Konkretnije, 10.000 mladih koji su na birou, bez bilo kakvog iskustva dobili su priliku da rade kao pripravnici u firmama, a država to subvencioniše. Oni će nakon šest meseci ili godinu dana, u zavisnosti od stepena stručne spreme, imati radno iskustvo i ako se pokažu poslodavci će ih zadržati na tim radnim mestima. Zatim je kroz neke mere, kao što su start ap krediti, u prethodnom periodu zaposleno preko 20.000 ljudi, među kojima je dosta mladih.

U kojoj meri možete da utičete na odluke rukovodstva stranke i koliko ste nezavisni u svom radu?

O tome najviše volim da pričam, zato što je to i suština postojanja Omladinske mreže G17 plus. Naša stranka se po tome najviše i razlikuje od drugih partija. U njoj se ne gleda na mlade samo kao na budućnost,  već smo mi sadašnjost i stranke i  društva, a podatak da nas sada ima oko 100 što odbornika što članova opštinskih i gradskih veća, dovoljno govori o poverenju kod naših stranačkih kolega.
Ako je reč o stranačkim organima, ne postoji nijedan gde omladinci direktno ne utiču na politiku G17 plus. Inače, preko četvrtine članstva stranke čine mlađi ljudi, a G17 plus sada ima preko 85.000 članova.

Vaša stranka se zalaže za decentralizaciju. Koliko su druge partije istinski zainteresovane za taj proces?

Većina čini to samo deklarativno. Svi vole da pričaju o decentralizaciji jer je toprijemčivo za uši, a mi se suštinski bavimo tom temom. Zar nismo to i pokazali? Primer je spuštanje ingerencija na lokalni nivo – kad  je zdravstvo u pitanju. Naša generalna politika ide u tom pravcu. Na proleće osnivamo stranku koja je baš zasnovana na tim principima. U Kragujevcu smo u koaliciji sa „Zajedno za Šumadiju”. Zar to ne govori o tome koliko pažnje posvećujemo baš lokalnim upravama, jer mislimo da su one suština jedne kvalitetne priče koja će Srbiju da odvede u Evropu?

Kako zamišljate dobrog političara, koje atribute treba da poseduje?

Prvo mora da bude iskren pred samim sobom, a onda i pred ostalima. Političar mora da bude energičan i stručan – osoba spremna da i svoj privatni život podredi ovom pozivu. Samo tako može da da rezultate koji su neophodni društvu. Mora da bude i obrazovan, štoće mu omogućiti da učestvuje u svim segmentima društva.

Ozbiljno ste „zagazili” u politiku. Da li ste joj posvećeni sto posto, ili nešto vremena ostavljate i za neke druge aktivnosti?

Ako političar temeljno hoće da radi, neke stvari mora da ostavi po strani. Ja dajem sve od sebe kako bi obaveze ispunio na najbolji mogući način. Zadovoljstvo je kada za nekoliko desetina godina moji potomci budu pričali o tome da sam nešto učinio da oni bolje žive. A što se tiče mog slobodnog vremena, jako ga je malo. Šta da radim, sam sam odlučio da to tako bude – i ne kajem se.